Lice

Dugo sam razmišljala šta da kažem; Šta da napišem?
U posljednje vrijeme često promišljam o licima. Lice je ogledalo ljudske duše. Barem bi trebalo biti. Ja ga tako vidim. Neki dan u autobusu, sa sinom sretnemo onu “čangrizavu staru babu”. Čeka ona na stanici, čekamo mi. I ja tako bacim se u more misli koje me smaraju povazdan. Pogledam je. Sva narogušena. Ona mrzi samu sebe. Njen stav, njeno ponašanje, njena gestikulacija… Po svemu se može prosuditi da ta žena nije sretna. Ali zašto nije sretna? Prošli put me naljutila, a sada… Sada sam razmišljala o tome, zašto je takva? Šta je tu ženu dovelo do toga? Možda život, težak, surov, sudbina, nesreća, tuga, jad, bijeda… Šta može biti uzrok toj ogorčenosti koju nosi u sebi, toj zlobi koja joj sijeva u očima? Da li je ona stvarno takva ili se samo “brani”?
Još ću da razmišljam o licima. Imam puno toga za reći.