Prođe tako dan, dug, naporan… Jutros smo poranili jer su “neki” od nas zaspali u 21h pa su već u 7h narednog dana bili spremni za nove avanture. Bogami neki od nas bi spavali do 10 ali nisu im dali. U svakom slučaju ustajemo rano kad radim drugu, ali i kad radim prvu smjenu jer tad se mora, a ono prije toga je ćeif.
Kao što rekoh prođe dug i naporan dan. Dođem kući s posla, već je pola 11 i dečko još ne spava jer mame nema, mora da je dočeka. Čeka kad ću ući na vrata, sjedi sa nanom i govori: “En jeee, mama!”
Najljepši dio ovog dana je kad se vratim kući i on onako veseo, razdragan, sa osmijehom od uha do uha, a zubići sitni (ko biseri se cakle jer ih je hiljadu puta danas oprao “ube mama, ube”), potrči prema meni i zagrli me svojim malim, mekanim, debeljuškastim rukama. “Mama!”, kaže mi oduševljeno i ja ga stisnem uz sebe i kažem mu:” Molim zlato mamino!”
Tada kreće cirkus. Od čupanja živaca, bacanja po podu, vriske, plakanja za svaku sitnicu, deranja i bacanja igračaka do momenta kada počnem da galamim i otjeram i velikog i malog starca u sobu na spavanje. Dok izlaze, mali kaže “Mama! Ta taaaa!” Šalje mi poljupce ko da se ništa nije desilo, sve je super i sve je ok. Rastopi mi svaku ljutnju i učini da se pokajem za sve ono od ranije.
Eto šta ti je dijete.
P.S.
Još jedan divan momenat u danu je kada odem na posao i u miru i rahatluku popijem kafu i pojedem svoj ručak.
Laku noć.
Sutra ranim jer moram.
